Zašto filozofi zaslužuju smrt? Platonova filozofija i psihologija

Platon, čuveni Sokratov učenik i Aristotelov učitelj, bio je jedan od prvih filozofa čija su učenja značajno, premda indirektno, uticala na psihologiju i njen razvoj. Platon je stvarao u Atini, tokom petog i četvrtog veka pre nove ere, dok se psihologija kao naučna disciplina emancipovala tek u 19. veku, te posrednost uticaja Platonove filozofije na psihološku nauku ni ne čudi. Ipak, on je u svojim stavovima anticipirao neka veoma važna pitanja i teme kojima se psihologija danas veoma živo bavi.

Alegorija o pećini 

Centralna tema Platonovog filozofskog učenja jeste razlikovanje dva aspekta stvarnosti - materijalnog, pojavnog, vidljivog, promenljivog i propadljivog sveta sa jedne strane, i božanskog, nevidljivog, nepromenljivog i večnog sveta ideja sa druge. Živeći u pećini, u svetu materijalnih stvari, čovek opaža samo senke, jer stvari su samo kopije ideja. Ipak, saznanje suštine stvarnosti, odnosno dolazak do istine, moguć je samo saznanjem ideja. Ideje su za Platona jedini predmet saznanja. Ova svoja shvatanja Platon je predstavio kroz alegoriju o pećini.

Ideje nije moguće saznati čulima, jedini način da dođemo do istine jeste putem razuma. Naime, Platon pravi razliku između tela (soma) i duše (psyche), i ističe da telo, kao deo materijalnog sveta, sprečava dušu, koja je bliska božanskom svetu ideja, da otkrije suštinu stvarnosti. Zbog toga filozofi tokom života nastoje da oslobode svoju dušu od tela, oni se odriču brige o telu, odbacuju požude i strasti telesnog. Ipak, pravo oslobođenje duše od tela, a samim tim  i istinsko saznanje moguće je samo posle smrti. Zato se pravi filozofi raduju smrti i zaslužuju je, govori Platon u svom čuvenom dijalogu Fedon.

Platon kao psiholog

Platon u svom učenju insistira na odbacivanju telesnog i stavlja akcenat na duševno, na psyche, zbog čega bismo ga možda mogli nazvati i prvim psihologom. Ono čime se Platon bavi jeste duša, koja će vekovima kasnije postati glavni predmet psihološke nauke. Takođe, okretanje duše samoj sebi u procesu dolaska do saznanja, što Platon naziva "zaneseno stanje duše", anticipira introspekciju, koja će biti jedna od osnovnih metoda rane psihologije. "Zaneseno stanje duše" podseća, isto tako, na ono što će humanistički psiholozi nazivati mističko iskustvo, a pozitivna psihologija tok ili "flow".

Druga važna implikacija Platonove filozofije za psihologiju tiče se odnosa razuma, odnosno kognicije i percepcije. Platon smatra da su ideje "urođene", da ih je duša stekla pre rođenja kod je živela u svetu ideja. Mi prvo "znamo" pojmove, a tek potom percipiramo stvari. Ovo nalikuje kasnijim nativističkim stanovištima u percepciji, kakvo je bilo geštaltističko učenje, prema kojem su principi perceptivne organizacije urođeni. Ipak, nativistička koncepcija opažanja danas je dovedena u pitanje obimnom empirijskom evidencijom.