Delovi i celine

Geštalt - doživljaj celine

Geštalt psihologija je nastala 20-ih godina XX veka, kao reakcija na strukturalističko rasparčavanje psiholoških pojava na sastavne elemente. Ideja o svesti kao celini koja je nesvodiva na prostu sumu delova koji je sačinjavaju najsnažnije je razvijana u okviru Berlinske škole, čiji su najpoznatiji predstavnici bili Maks Verthajmer, Kurt Kofka i Volfgang Keler. Preteča ovog holističkog pokreta u psihologiji, koji se oštro suprotstavio asocijacionističkom stanovištu rane eksperimentalne psihologije koja je u laboratorijama nastojala da otkrije osnovne elemente svesti, bio je austrijski filozof Krstijan fon Erenfels.

Fon Erenfels je svoje stanovište počeo da gradi na temelju nalaza do kojih je došao izučavajući princip transpozicije u muzici. Transpozicija predstavlja prenošenje određenog tonaliteta u višu ili nižu tonsku visinu. Omiljenu pesmu možemo odsvirati prateći originalni notni zapis, ali ukoliko poznajemo principe transpozicije, možemo je odsvirati i koristeći odgovarajuće više ili niže tonove. Ono što je važno jeste da ćemo kompoziciju moći da prepoznamo bez obzira na to u kom je tonalitetu odsvirana. Fon Erenfels je ovu pojavu objasnio geštalt principima, i često je korstio kao primer koji govori u prilog geštaltstičkoj teoriji. Iako smo promenili elemente - tonove od kojih je sačinjena celina – kompozicija, slušalac može da prepozna koja je kompozicija u pitanju. Uslov je da veza između elemenata bude sačuvana, što se postiže primenom pravila transpozcije. Celina je ostala ista, iako su njeni elementi promenjeni, te je fon Erenfels zaključio da celine ne možemo da posmatramo kao proste skupove pojedinačnih elemenata koji su jednostavno povezani asocijacijama.

Kako se delovi povezuju u celine?

Celine imaju više i drugačije kvalitete nego njihovi elementi, pri čemu sami elementi, kada se nađu u celini, menjaju svoje osobine. Celina u našem psihičkom sistemu ima prednost u odnosu na delove. Isti nos izgledaće različito na pet različitih lica. Iako se fizički nos nije promenio, u okviru različitih celina on dobija nove kvalitete. U psihologiji su ovakvi procesi poznati pod nazivom "mentalna hemija".  Holističke pretpostavke geštalt psiholozi su najpre počeli da primenjuju u oblasti opažanja i učenja, da bi ih kasnije proširila i na druge psihološke pojave, kao što su emocije i pamćenje.

Geštalt psihologija je posebno poznata po principima perceptivne organizacije, koji su prema mišljenju pripadnika ove škole u osnovi organizacije svakog opažaja. Među najčešće navođenima se nalaze princip sličnosti, princip blizine, princip kontinuiteta i princip zatvorenosti forme, dok ih ukupno ima preko stotinu. Geštaltisti su tvrdili da su nam principi perceptivne organizacije dati po rođenju, zbog čega se njihova teorija smatra nativističkom. Danas se, međutim, smatra da u nisu bili u pravu. Savremena psihologija je pružila ubedljive dokaze da iskustvo i učenje imaju presudnu ulogu u opažanju. Ipak, geštaltistčki principi nisu izgubili na značaju, i još uvek zanimaju kako naučnike tako i  brojne umetnike.

Svi principi perceptivne organizacije zasnovani su na jednom vrhovnom principu – principu pregnancije, koji je rezultat težnje našeg psihološkog sistema ka jednostavnosti, simetriji i harmoniji. Ukoliko baratamo sadržajem koji je na neki način deformisan, naš psihički aparat će nastojati da ga svede na pravilniji i potpuniji oblik. Princip pregnacije je najlakše razumeti na primerima iz oblasti opažanja, ali on postoji i u drugim sferama psihološkog života, kao što je, na primer, Bartlet demonstrirao u svojim istraživanjima pamćenja. 

Šta je na slici?

Posebna oblast kojom su se u svojim radovima bavili geštalt psiholzi je odnos između figure i pozadine, za čije je razumevanje naročito zaslužan psiholog Edgar Rubin. Rubin se zanimao za fenomen dvosmislenih slika, u kojima elementi, naizmenično, mogu da budu ili figura ili pozadina, u zavsnosti od toga na šta fokusiramo svoju pažnju. 

Geštalt u ateljeu

S obzirom da je geštalt psihologija bila veoma fokusirana na vizuelno, ne iznenađuje da je ovaj pristup imao snažan uticaj na likovne umetnosti. Paul Kle, Vasilij Kandinski, Volter Gropius i drugi predavači  čuvene nemačke umetničke škole Bauhaus smo su jedni od mnogih umetnka koji su geštaltističke principe primenjivali u svom radu. Likovni kritičar Maks Korber je korstio geštaltističku teoriju kao okvir za interpretaciju moderne umetnosti, a posebno radova Džeksona Poloka.