Efekat Pigmaliona

Vajar se zaljubljuje u svoju skulpturu

Mit o Pigmalionu potiče iz antičke Grčke, a postao je poznat u celom svetu zahvaljujući čuvenom rimskom pesniku Ovidiju, koji je priču preneo u svom delu Metamorfoze. Pigmalion je bio vajar raskošnog talenta, u njegovim rukama svaki komad kamena se pretvarao u skulpture koje su osvajale svojom nestvarnom verodostojnošću. Ipak, iako majstor svog zanata, Pigmalion je bio povučen čovek koji je vreme provodio u samoći, okružen samo svojom umetnošću. Jednoga dana izvajao je predivnu žensku figuru koja je toliko plenila lepotom i gracioznošću, da se neobični vajar odmah zaljubio u nju. Dao joj je ime Galatea, „ona koja je bela kao mleko“. Dane i noći je provodio posmatrajući je i želeći da oženi devojku poput ove lepotice koju je izvajao od slonovače. U vreme jednog velikog festivala, zaljubljeni vajar odlazi u Afroditin hram gde moli boginju ljubavi i strasti da mu podari ženu poput njegove voljene statue. Ganuta njegovom iskrenom ljubavlju, Afrodita odlučuje da mu pomogne, odlazi u njegov atelje i oživljava skulpturu. Ova ljubavna priča ima hepiend – Pigmalion i Galatea su živeli srećno do kraja života.

Ljubavna priča koja je inspirsala generacije

Nakon Ovidijevih Metamorfoza, priča o Pigmalionovoj i Galateinoj ljubavi ostala je izvor nadahnuća mnogim umetnicima. Čuveni irski nobelovac, Džordž Bernard Šo, napisao je ljubavnu komediju Pigmalion, inspirisanu antičkim skulptorom koji se, zahvaljujući milosti boginje sa Olimpa, ženi svojom neobičnom dragom. Šoova priča smeštena je u moderno doba i prati avanture profesora Higinsa i gospođice Elize Dulitl. Delo je prvi put na sceni izvedeno 1912. godine, da bi kasnije doživelo brojne pozorišne i filmske adaptacije. Među njima je i čuveni mjuzikl "My fair lady",  reditelja Džordža Kjukera, sa Odri Hepbern i Reksom Harisonom u glavnim ulogama. 

Pigmalion u učionici

Stara priča o Pigmalionu podstakla je psihologe da njegovim imenom nazovu jednu psihološku pojavu. Još 1968. godine Rozental i Džonson osmslili su istraživanje kojim su želeli da isptaju kako slika koju nastavnici imaju o učenicima utče na učenike i njihovo postignuće u školi. Psiholozi su učenicima jedne osnovne škole zadali test inteligencije, a nastavnicma su saopštili da test može da otkrije učenike čije se sposobnosti brzo razvijaju i koji će brže i više napredovati od ostalih. Nastavnici su zatim od istraživača dobili imena ovih najtalentovanijih učenika. „Caka“ je bila u sledećem – Rozental i Džonson su samo nasumično izabrali učenike koje su nastavnicima predstavili kao najsposobnije. Između ovih „specijalnih“ učenika i ostalih učenika zapravo nije postojala nikakva stvarna razlika u inteligenciji. Ipak, zbog istraživačke manupulacije koju su psiholozi sproveli, razlika je sada postojala „u glavama“ nastavnika. Nakon godinu dana, istraživanje je pokazalo da su „specijalni“ učenici zaista napredovali više od ostalih, iako na početku između njih nije bilo razlike. Ovaj fenomen psiholozi nazivaju efekat Pigmaliona – pojavu da osoba ostvaruje visoka postignuća zato što neko od nje očekuje visoka postgnuća. Nastavnici su od učenika za koje su verovali da su sposobniji očekivali i bolje rezultate. U skladu sa spostvenim očekivanjima nastavnici su podešavali svoje ponašanje na času – više vremena u toku nastave posvećivali su ovoj deci i sa više entuzijazma radili sa njima. Poseban tretman je uticao da ovi učenici razviju osećanje samopouzdanja i kompetentnosti, usled čega su se više i efikasnije angažovali u školskim aktivnostima. Kao što je Pigmalionova vera učinla Galateu stvarnom, tako poverenje nastavnika u visoke mogućnosti svojih učenika zaista podstiče njihov razvoj.